Dejan Tiago Stanković je rođen u Beogradu 1965. godine. Diplomirao je arhitekturu, ali se nikada njome nije bavio. Sudbina ga je odvela u inostranstvo. Najpre je živeo u Londonu, a potom se preselio u Portugaliju. U Lisabonu ostaje da živi do danas, dobija i njihovo državljanstvo. Bavi se prevodom i spisateljstvom. Preveo je sa srpskog na portugalski i obratno mnoga dela. A iz njegove kratke biografije možemo pročitati da se izuzetno ponosi prevodima Ive Andrića, Dragoslava Mihajlovića i Saramaga. Što se tiče spisateljskog rada, prvo je objavio knjigu pripovedaka „Odakle sam bila, više nisam“ pa potom i značajno delo „Estoril“. Posebno je značajno i veliko delo jer je prevedeno na više svetskih jezika, a takođe, što je meni znatno privuklo pažnju, jeste što je samo delo uvedeno u školsku lektiru u Portugalu. Noviji roman „Zamalek“ izašao je na proleće 2020. godine u izdanju „Lagune“ i nastao je kao rezultat piščevog boravka u Kairu na duže vreme. Na taj način je upoznavao ljude, slušao razne priče i nama kroz roman uspeo da dočara ambijent i atmosferu Kaira, pripovedajući doživljaje glavnih junaka.
Bio mi je rođendan i imala sam želju da sebe počastim kupovinom knjiga. U poslednjem trenutku sam izabrala „Zamalek“ i nisam se pokajala. Moram da vam priznam da slabo čitam domaće pisce, i zaista, retko se uputim da kupim nekog našeg savremenika. Ali, privukla me najviše tema samog romana, što je na kraju i presudilo u odabiru. Zatim, pročitala sam ponešto i o piscu, ono što sam pronašla na internetu, i oduševila se razvojnim putem pisca – bogaćenjem uma i duha putovanjima, novim kulturama, načinom života, a takođe i piščevim poznavanjem leksike i jezika. Od svih kupljenih knjiga tog dana počela sam da čitam upravo „Zamalek“.
Zamalek الزَّمالك
Na reci Nil, između novog i starog Egipta nalazi se ostrvo Gezira, koja deluje kao neka vrsta oaze. U jednom delu tog ostrva nalazi se gusto naseljeno mesto po imenu Zamalek. Najstarije građevine u naselju su kolonijalne vile, a u kvartu takođe postoje i galerije i antikvarnice. Jedna od čuvenih antikvarnica nalazi se upravo u Zamaleku, galerija naših glavnih junaka Arne i Koste. Arna je živela i radila u Zamaleku.
„Zamalek“ su priče iz Kaira. Kairo jeste centralna figura romana. Oko Kaira i u Kairu se sve događa. U Kairu upoznajemo jednu porodicu koja se zbog posla nastanjuje u glavnom gradu Egipta 1974. godine, u naselju po imenu Zamalek. Priču iz Kaira nam priča Arna, jedna Amerikanka jugoslovenskog porekla, koja je sticajem okolnosti provela u Egiptu preko 20 godina. U Kairu upoznaje jednog Jugoslovena, srpskog kraljevog gardistu po imenu Kosta, koji se nastanio u Egiptu uoči Drugog svetskog rata i upravo tu odlučio da ostane. Njihovo prijateljstvo, kao i poslovna saradnja, čine neraskidivu vezu, i upravo oko ova dva lika upoznajemo ostale ličnosti romana, koji i sami žive u Egiptu ili su povezani sa istim. Arna i Kosta zajednički stvaraju priču i i memoare, a glavni su akteri događaja koji će uslediti. U početku će vam se činiti da se u knjizi pominju samo pojmovi i da je to nekakav kulturni rečnik i geografski atlas Egipta, ali zapravo svi ti pojmovi i slikoviti prikazi Kaira nastoje da nas detaljnije upoznaju sa tim podnebljem i istinski nam dočaraju život Kaira, a kako bi nas istovremeno uveli u priču i događaje koji slede. Jako je dobro to prikazano za sve one koji žele da nauče nešto više o kulturnoj istoriji Arapa, običajima i istoriji uopšte (pominju se i staroegipatski kraljevi). Sve to vas polako uvlači u arapsku atmosferu i uljuljkuje vas u kratke pričice i raznolike sudbine ljudi, da bi na kraju bili svedoci događaja koji je umnogome promenio živote naših glavnih junaka.
Naime, Konstantin Preradović, zvani Kosta, nasledio je staru antikvarnicu od svog učitelja – profesora Ota, nemačkog egiptologa. Dugi niz godina, Kosta je trgovao i prodavao stare antikvitete. Takođe, imao je ugleda i uticaja u visokim krugovima pa su ga redovno zvali na procene prilikom iskopina i kada treba da se utvrdi da li je nešto original ili replika. Arna je, inače istoričar umetnosti, slučajno boraveći u Kairu, upoznala Kostu i započela svoje prijateljstvo sa njim, radeći u njegovoj antikvarnici kao saradnik. Pored Koste postala je vrsni poznavalac antikviteta, naučio ju je sve što je i sam znao i sticajem okolnosti Arna je takođe postala egiptolog. Može se reći da mu je Arna bila istinski i pravi prijatelj, što je i pokazala u nekoliko važnih događaja opisanih u romanu. Zajednički su vodili čuvenu radnju u Egiptu prepunu raznoraznih, neobičnih i lepih predmeta sa istorijskom i kulturnom pozadinom. Kroz njihov dućan i njihove živote prošle su mnogobrojne ličnosti, bogatog i siromašnijeg sloja. Sve je išlo svojim tokom, sve dok se nije isprečio kismet. Šta je to kismet?
Kismet قِسْمَة
Kismet je sudbina, ono što je unapred predodređeno ili zapisano svakom čoveku. Dakle, čovek može praviti planove u životu, ali Bog je taj koji ima poslednju reč. Sve je u Božijim rukama i koliko god se trudili i pokušavali da promenimo tok života, uvek bude na kraju kako je suđeno.
Arna, naša pripovedačica, uverila se u snagu kismeta usled niza događaja koji su je zadesili u Kairu. „Zamalek“ je roman o kismetu, tj. kako kismet iliti sudbina utiče na život pojedinca.
Roman „Zamalek“ mi se zaista dopao. Prvenstveno jer sam dobila širu sliku Kaira i njegovog stanovnistva. Knjiga podseća na nekakav putopis jer se smenjuju običaji, kultura naroda, šaroliki prikaz jednog grada i događaji naših glavnih junaka. Da bismo se upoznali sa Kostom i Arnom i drugim ličnostima romana najpre moramo da razumemo podneblje u kojem oni žive, prilike pod kojima žive, a isto tako da se upoznamo i sa arapskim svetom i egipatskim načinom života. Iako arabista po struci, moram da priznam, da do čitanja ove knjige nisam bila upoznata toliko sa kulturom Arapa u Egiptu i sa izvesnim običajima među narodom.
Konačno, mogu sa sigurnošću da kažem da sam iz ovog romana naučila mnogo. Definitivno je da su ovo informacije iz prve ruke. Ovo nije slikoviti osvrt jednog turiste, već nekoga ko je boravio u Kairu i beležio priče boraveći među narodom. I sada, kada biste posetili Kairo bili biste već potkovani nekim saznanjem ili biste imali osećaj kao da već znate šta da očekujete.
„Kada se dogodi da u nepoznatom gradu gde nikoga ne poznajem uđem u nečiji dom, osetim se povlašćenom zbog pristupa onome što je turistima nedostupno, drago mi je da vidim kako tamo ljudi zapravo žive.“
Likove romana volite. Svi su različiti i svi oni na neki način dolaze u kontakt sa Kostom i Arnom, bilo da je to putem nekog poznanstva, saradnje ili događaja. Tako među likovima imamo Grke, jednu Koptkinju, Engleskinju udatu za Egipćanina i mnoge druge… Ne postoji nijedna ličnost kojoj možete nešto zameriti, jednostavno uhvatite sebe da razumete svakog ponaosob.
Stil je lep i jednostavan, jasan i pripovedački. Prvo počinje sa laganim upoznavanjem, a onda vas neprimetno uvlači u priču, razne događaje i predstavlja vam mnogobrojne likove. Jedva čekate da stignete do kraja i razumete celu priču, a istovremeno bivate tužni jer je vašem egipatskom „putovaju“ došao kraj.
Iz poglavlja u poglavlje saznajete dosta toga: da u Kairu ne postoji kišna kanalizacija, jer u Kairu gotovo da ne padne ni kap kiše, da vetar stalno nanosi prašinu i pesak iz pustinje, da je vazduh neprestano suv, da se hleb nikako ne baca, da Egipćani smatraju da su psi i svinje nečista bića, da se narod plaši malih i zlih demona – koje nazivaju džini, da se sezona pustinjskih vetrova zove hamsin i traje pedeset dana, a tako je broj pedeset i dobio ime na arapskom jeziku, o skarabeju (bubi balegaru na naslovnici romana) kao amajliji protiv uroka, … i mnogo štošta. Od značajnih ljudi Egipta pominje se starogradska diva Um Kaltum, pesnik grčkog porekla Kavafi, kao i nekadašnji lideri Egipta – kralj Faruk, Naser i Sadat.
Oduvek sam htela da posetim Egipat, ali ne samo čuvena letovališta i Crveno more, već i Kairo, piramide u Gizi, pa i Aleksandriju. I kada budem posetila Egipat setiću se „Zamaleka“, i svega onoga što sam u njoj saznala i sva ona osećanja koja sam doživela čitajući. Isto tako znam da ću se ponovno vratiti toj knjizi kad se budem uželela “putovanja u Egipat“, jer kao što sam ranije spomenula, listajući stranice imate utisak kao da ste već tamo – da koračate prašnjavim kairskim ulicama, da boravite na suvom i vrelom vazduhu, bez kapi kiše, dok vam društvo prave mnogobrojni ljudi na ulicama, jer Kairo je grad koji nikada ne spava.
Kairo القاهِرَة
„Kairo je danju vreo, a noću mračan. U njemu su ulice jednako izrovane i gde su od asfalta i gde su od zemlje, Kairo su kasapnice s muvama, kebab u masnim lepinjama, organizovana mreža prosjaka na trotoaru. Centar Kaira je pokušaj Pariza u Africi, ali Kairo ima i staru čaršiju, islamsku i koptsku, i pazare, hiljadu džamija, medrese, crkve i univerzitet koji se može smatrati najstarijim na svetu, ali nije, jer je bio verska škola, te zato po savremenim zapadnim standardima nije bila sveučilište. Kairo ima i mostove preko Nila i hotele nebodere uz obalu. Kairo su i prenaseljeni lavirinti stambenih naselja, krivi i tesni sokaci, čatrlje i štrokavi budžaci sirotinjskih četvrti i strah od zaraze.
Kairo je nikao na raskrsnici karavanskih puteva, gde je uvek bilo pijačarenja i potezanja za rukav, trgovaca koji se cenkaju uz čaj, raspitivanja o privatnim stvarima i zahvaljivanja Bogu na zdravlju. Kairo su muškarci na stolicama u hladovini i žene posakrivane po kućama. Kairo su neprebrojive oči što uhode s one strane mušebeka. Kairo su ljudi koji slaveći Njega zarade žulj na čelu.
Kairo su najlon kese zapletene u krošnjama i opušci razbacani po asfaltu, nečujna trouglasta jedra što plove Nilom i cvećar koji mete pločnik ispred lokala i poliva ga vodom da ublaži žegu. A ponekad te neko u metežu Kaira primeti kao stranca pa ti pruži ruku za milostinju i kaže ti:
Welcome to Egypt!“
Meni je posebno draga knjiga zbog arapskog jezika i kulture. Prisetiš se studiranja i ponovno dođeš do zaključka da se lepota krije u arapskom jeziku i da je arapska kultura izuzetno bogata. A posebno mi je drago što sam se susrela i upoznala sa novim autorom. Dejan Tiago Stanković je odličan pripovedač, rečenice su lagane, a opet su upečatljive i ostaju dugo u sećanju nakon čitanja. Njegov prvi roman „Estoril“ je već kupljen i biće pročitan u najskorijem vremenu. Ono što mi je posebno privuklo pažnju jeste način na koji je promovisan „Zamalek“. Naime, na Youtube kanalu tj, na kanalu samog pisca nekoliko naših poznatih glumica, među kojima su i Vesna Čipčić, Branka Katić, Hristina Popović i mnoge druge, odabralo je jedan odlomak iz romana i svaka je na svoj način iznela interpretaciju. Deluje zaista izvandredno, divne žene govore predivnu prozu. Ima ukupno sedam videa i sedam interpretacija.
Za kraj još jedan kraći odlomak iz knjige:
„Širom Zemljinog neba, i nad morem i nad kopnom, razbacane su mnogobrojne bele mrlje oblaka u vidu kovitlaca, tufni i pramenova nalik šarama zarobljenim u staklu klikera. Njih ima svuda osim iznad severnog dela afričkog kontinenta gde, nad povelikim prostranstvom riđe boje nema ni oblačka, ni na ovoj slici, ni na jednoj drugoj, jer se nad Saharom nikad ne naoblači i kiša, pravi pljusak da natopi zemlju, poslednji put je pala davno pre prvih piramida, verovatno krajem poslednjeg ledenog doba. To znači da je nad Saharom nebo neprekidno vedro, u najmanju ruku, već desetak hiljada godina, stalno isto – nad glavom danju Sunce i noću zvezde, a pod nogama najsuvlja od svih pustinja na Zemlji, u kojoj je vode manje nego na površini Meseca.“
Vaša Andy