Iskrena da budem, zimu bas teško podnosim, prevashodno zbog hladnoće, leda i mraza. Zapravo, jedina stvar zbog koje se radujem zimi i snegu, i nekako učini da prebrodim taj uspavani zimski period je čitava ta svetlucava i vesela atmosfera oko proslave novogodišnjih i božićnih praznika. Okićena jelka, dekorativni ukrasi, pregršt šarenih poklona, svetlucavost koja nas okružuje (jer tada su svi mogući stilovi ukrašavanja dozvoljeni uoči praznika), zatim raznovrsna i ukusna praznična trpeza, muzika i ples, doterani i lepo sređeni ljudi, i kao da se dogodi da samo u tom trenutku, u tim hladnim i snežnim danima, zaboravimo na sve probleme i željno iščekujemo da će upravo neka magija oko Nove godine i Božića da otera ono loše staro i donese nam novi početak. Ono što mene posebno raduje je kićenje novogodišnje jelke, a trudim se da je okitim što ranije moguće jer želim dugo da posmatram svoju lepo ukrašenu sobu i divim se lepoti dekorativnih figurica, ukrasa i trakica. Ove godine sam premašila samu sebe, okitila sam jelku a da čak nije ni stigao decembar. Uhvatim sebe, tako razmišljajući i posmatrajući svoje ukrašeno drvce iz fotelje… Zašto baš jelka da se kiti, odakle su došli ti dekorativni ukrasi, i zapravo odakle uopšte ta ideja da početak godine predstavljamo okićenom jelkom raznih boja i svetlucavim sijalicama? Morala sam malo da istražim na tu temu, pa evo šta sam saznala…
Prvi počeci u vezi sa ovim lepim običajem mogu se videti još u doba paganizma i u vreme kada su vladali stari Rimljani. Rimljani su ukrašavali svoje hramove u okviru festivala Saturnalia.
Saturnalia je bila jedna gozba nalik na ovu koju sada praktikujemo za proslavu Nove godine. Održavala se u drevnom Rimu kao paganski festival u čast boga Saturna, koji je bio bog poljoprivrede, i to polovinom decembra. Slavio se dan zimske kratkodnevnice tj. dan kada noć biva najduža a dan najkraći. Rimljani su verovali da je zimi konačno došao kraj, da će doći željeno proleće i nastupiti lepše vreme, kao i da će farme i polja ponovo biti zelene i plodonosne. Kada bi došla Saturnalia ljudi bi ukrašavali svoje domove i hramove vencima i raznovrsnim zimzelenim rastinjem. Tih dana, dok je trajao festival, niko nije radio, nije se išlo u školu, a sudovi su takođe bili zatvoreni. Umesto rada, ljudi bi pevali, igrali i veselili se, gozbili se i razmenjivali poklone. A zašto baš zimzeleno drveće? Pitaćemo se… Zimzeleno rastinje u vidu biljaka i drveća je imao bitan značaj kod ljudi tokom zime. Upravo ovo zeleno rastinje je ostajalo netaknuto i zeleno tokom cele godine.
Egipćani su takođe proslavljali, a njihova proslava je bila usmerena ka bogu Ra iliti bogu Sunca. Ovaj drevni narod je isto tako ispunjavao svoje domove zelenim rastinjem koji je predstavljao neki vid pobede života nad smrću. Bog Ra je inače imao glavu sokola, a na glavi je nosio krunu koja je bila sunce. Ovakav vid proslave kraja kratkodnevnice zapravo simbolizuje oporavak boga Ra od bolesti i time nagoveštava ponovno sijanje sunca i rađanje.
Shvatamo da su se zimski festivali proslavljali već hiljadama godina unazad i da su ovi paganski običaji našli svoj put i u hrišćanstvu.
Prvi začetnici pojave novogodišnjeg ili božićnog drveta bili su Nemci.
Martin Luter – profesor teologije, sveštenik i reformator crkve koji je živeo u XVI veku, uneo je jelku u kuću i veruje se da je upravo on bio prvi koji je dodao svetlost sveća na božićnu jelku. Naime, jedne noći prilikom šetnje uoči Božića, kada je sve bilo pokriveno snegom, Martin Luter je bio fasciniran svetlucavim i sjajnim momentima koje je tada doživeo, a koji su ujedno doprineli neopisivoj božanskoj atmosferi poput srebrnog odsjaja pahulja na granama zimzelenog drveća, kao i kristalnog i jasnog zvezdanog neba na mesečini. Sve ga je to podestilo na Isusa i njegovo rođenje.
Prvi dokumenti nam govore da su pravi počeci ukrašene i dekorisane jelke za proslavu Božića bili u Talinu – Estonija 1441. godine i u Rigi – Letonija 1510. godine. U Rigi se, na primer, ponose svojom prvom ukrašenom jelkom u istoriji, tako što na glavnom trgu imate ploču na kojoj je ugraviran natpis: „Prvo božićno drvce u Rigi 1510“, i to ispisano na osam stranih jezika. Prva božićna jelka u Rigi bila je ukrašena veštačkim ružama koje su bile simbol Device Marije.
Takođe, postoji podatak da je negde u Bremenu 1570. godine, drvo bilo ukrašeno jabukama, papirnim cvetovima, lešnicima, urmama i slatkišima. Kasnije, od ukrasa su dodati živopisni poklončići, sveće, trake, bombone i slično. Ljudi koji nisu imali pravu jelku pravili su piramidu od drveta, ukrašenu papirima, jabukama i svećama. Prvobitne jelke su kačene tako da vise od plafona do poda, što je simbolizovalo hrišćanstvo i Sveto trojstvo.
Sledeća zemlja koja je uvela ukrašavanje jelke za Božić bila je Engleska polovinom XIX veka. Naime, oko 1840. godine princ Albert je okitio božićno drvce u Vindzoru i zajedno sa svojom ženom, kraljicom Viktorijom, započeo novu, modernu tradiciju među engleskim narodom.
Ukrašavanje jelke uoči Božića je više vezano za zapadnu kulturu, protestantsku i katoličku veru. Kada je u pitanju Srbija i pravoslavna vera, simbol rođenja Isusa Hrista je uvek bio badnjak. Tek kasnije, pod uticajem germanske kulture, uvodi se masovno kićenje jelke uoči Nove godine. Ipak, i dalje za pravoslavni Božić, naše domove ukrašava badnjak. Badnjak simboliše drvo koje su doneli pastiri kada se Isus rodio i koje je Josif zapalio kako bi na taj način ugrejao hladnu pećinu. Po našem običaju, uoči Božića, badnjak se unosi u kuću i potom stavlja u vatru.
Kada već pričamo na ovu temu, možemo se takođe osvrnuti i na praznično dekorisanje ukrasima koje igra veoma važnu ulogu i čini našu novogodišnju jelku blistavom i lepom.
Sveće i sijaličice predstavljaju, kao što smo rekli, sjaj zvezda koje svetlucaju i obasjavaju pred sobom i time čine da čitava atmosfera uoči praznika izgleda božanska i večna.
Na vrhu same jelke prvo se stavljala figurica Isusa Hrista. Vremenom se to promenilo i sada na vrhu imamo ili anđela, onog koji je došapnuo pastirima o rođenju Isusa, ili zvezdu, onu istu koju su sveti mudraci videli na nebu i koja ih je vodila do mesta gde se rodio Isus. Postoji i priča vezana za pomenutu zvezdu, koja kaže ovako: Kada se rodio Isus Hrist zvezda sa neba je vodila sveta tri mudraca sa istoka putem sve do pećine u kojoj se Isus rodio. Tri mudraca ili kralja, kao i pastiri koji su došli, prineli su mu svoje darove. Iznad same pećine rasla su tri drveta – bor, kedar i jela. I ova tri drvca su takođe htela da prinesu darove tek rodjenom Isusu. Kedar je zatresao svoje grane i tada su pale njegove iglice prelepog mirisa. Bor je, sa druge strane, ispustio najlepše šišarke. Ali, jela nije imala ni šišarke ni iglice divnog mirisa pa se rastužila. Tugu i jeline suze videla je zvezda i nije želela da jela ostane tužna u toj predivnoj božanskoj noći. Poslala je jednu malenu zvezdicu da padne na vrh jele i tako učini da jelka zasija zvezdanom svetlošću. Jela, zatim, spusti svoju zvezdicu pred pećinu u kojoj se rodio Isus. Na taj način, i jela je dala svoj dar malom Isusu.
Girlande, one svetlucave, punačke trake, došle su iz Nemačke i tako svetlucave predstavljaju efekat ledenica koje zimi vidimo na drveću.
Boje koje obično preovlađuju za praznike i koje se najčešće koriste u dekoraciji su:
Zelena – predstavlja zimzeleno drveće – simbol pobede života nad bolescu, obnova i novi početak
Crvena – reprezentuje sam život, Hristovu krv i stradanje, kao i ponovno rađanje
Zlatna – podseća nas na sunčev sjaj i pobedu života nad tamom i bolešću
Srebrna – podseća na sjaj i treperenje zvezda na nebu
Bela – predstavlja nam zimu i sneg
Volim ukrašenu novogodišnju jelku i sve ono što sam praznik predstavlja. Radujem se unapred danima koji slede, kupujem raličite ukrase svake godine i činim da mi drvce bude uvek za nijansu lepše. Osim što mi svojim prisustvom ukrašava i ulepšava sobu, takođe mi unosi i neku pozitivnu energiju i želju da nastojim da slavim život. Zaboravili smo da treba da budemo srećni na zdravlju i životu koji nam je dat, i da uvek gledamo na bolje sutra, na dane kada će ponovo zasijati sunce i iz tame se roditi novi početak. I sada, imam pogled na nju, posmatram je svetlucavu i obogaćenu ukrasima, a istovremeno razmišljam o pričama vezanim za njeno postojanje – kako je prešla dug put od hiljadu godina, smestila se u različitim tradicijama i tako ostala zauvek prisutna u ljudskim životima, i dan danas u novoj eri. Mora da je uistinu večna, božanska i veličanstvena.
Vaša Andy