„Kultura jedne nacije leži u srcima i dušama njenih ljudi” English version
-Mahatma Gandi
Jedne nedelje u oktobru imala sam susret sa nekim drugim Beogradom. U zlatnoj jeseni kada sunce greje posebnom toplinom i čini grad najlepšim u godini. Beogradsko jesenje sunce baca zrake po putevima kojima hodamo i obasjava rasuto raznobojno lišće, otkrivajući nam tako novo ruho, novi izgled crvenkastih i zlatastih krošnji drveća.
U danima, nama poznatog „miholjskog leta“, hteli smo nešto novo od Beograda. Dugi niz godina slušamo priče o gradu tajni, misterija i burne ali živopisne prošlosti. Osetila se potreba da se zaviri u taj drugi grad i njegove davno skrivene tajne. Pričamo o gradu koji je preživeo različite epohe, bio svedok ukrštanja različitih kultura i običaja, raskrsnica i stecište velikih naroda i imperija.
Želeli smo i mi da prisustvujemo turi „Beograd ispod Beograda“, u kojoj je glavni domaćin i vođa ture gospodin Zoran Nikolić. Kao veliki istraživač i novinar dočarao nam je sliku nekadašnjeg Beograda i njegovih stanovnika. Preneo nam je mnogo anegdota, legendi i priča. U trenutku ste pomislili da ste u potpuno drugom vemenskom periodu i epohi, a onda shvatite da, vi iako Beograđani, i ne znate stvarnu sliku i istoriju svog grada. Tura traje između dva i tri sata i obuhvata posetu Rimskom bunaru, vojnom bunkeru sa dva identična topovska gnezda, Velikom barutnom magacinu i vinskim lagumima u Karađorđevoj ulici. Na putu do svakog odredišta vi zastanete sa Zoranom i poslušate pokoju anegdotu i priču koju čuva naš Beograd. Zoran nam priča srdačno i pristupačno, prezentujući nam sliku tako da grad gledamo sa divljenjem.
Krenuli smo sa Kalemegdana, od spomenika zahvalnosti Francuskoj. I upravo tu, dok smo se sastajali, počeo je naš izlet kroz Beograd. Saznali smo da je tu prvobitno stajao spomenik Karađorđu, a koji su potom, usled Prvog svetskog rata Austrijanci skinuli. Došli su na ideju da postave novi spomenik, i to Jozefu I. Austrijanci su poslali spomenik za Beograd, a Srbi presreli taj brod. Spomenik su iskoristili tako što su ga kasnije pretočili u zvona na crkvi Ružica, zvona koja i danas zvone u Beogradu.
Rimski bunar je naše prvo, da kažemo „zvanično“ stajalište, kada je u pitanju ova beogradska tura. Rimski bunar nam je svima poznat, neki su ga zapravo i posetili ranije, a neki poput mene nisu imali prilike da zavire unutra. Dugo vremena je bio zatvoren i neuređen, a danas je otvoren za javnost i turiste, te ga slobodno možemo posetiti dok šetamo Kalemegdanom. Nalazi se u srcu Kalemegdana, u blizini spomenika „Pobednik“, kojeg je izvajao umetnik Ivan Meštrović, a probitni naziv našeg čuvenog spomenika bio je „Vesnik Pobede“. Za rimski bunar se i danas vodi polemika kada je tačno nastao, ali vreme koje je usvojeno i koje zvanično stoji na tabli je 1717-1731, kada je i završena gradnja. Izgradili su ga Austrijanci kada su osvojili Beograd, a samo ime „Rimski“ vezujemo za ideju da su Austrijanci sebe smatrali nastavljačima rimske imperije.
Na ulazu stoje velika metalna vrata nalik na ona srednjovekovna. Saznali smo da ukupno ima 212 stepenika do nivoa vode. Sa jedne strane se penje, a sa druge silazi. Silazak niz stepenice do nivoa vode nije moguć, iz bezbednosnih razloga. Bunar se smatra da je bio neka vrsta cisterne iliti rezervoara koja se napaja vodom sa površina. Napravljen je strateški, u slučaju da imperija bude opkoljena, te da im se omogući pristup vodi.
Put do bunara je uređen, očišćen i osvetljen. Unutra vam je malko hladnije i vazduh je pomalo ustajao što je zapravo i normalno. Prilazili smo bunaru u koloni jedan po jedan i budući da smo svi hteli da zavirimo u samo grotlo bunara i napravimo pokoju sliku, skrenuta nam je pažnja da pripazimo da nam kojim slučajem ne upadne telefon ili fotoaparat. Na bunaru takođe stoje i rešetke iz bezbednosnih razloga.
Sam bunar ima burnu prošlost. Niz nekih događaja se vezuje za njegovo postojanje. Događaji su mračni i mistični, a pozornica nalik na neki triler ili horor, što je potvrdio i Hičkok posetivši Beograd 60-ih godina. Kroz bunar, tokom istorije, dešavala su se pogubljenja, ubistva i mučenja. Bunar krije i mnoge tajne, nestala bića u njegovim dubinama.
Jedan od prvih slučajeva tajni bunara je i stravično pogubljenje ugarskih zaverenika u 15. veku. U tom periodu, daleke 1494. godine, Beograd je bio ugarsko i hrišćansko uporište. Dogodila se izdaja koja je potom i na surov način kažnjena. Tada, 37 ugarskih zaverenika htela je da bez borbe preda grad Turcima. Potkupljeni su i ugovor je sklopljen sa uglednikom grada Lovrom Iločkim. Međutim, sve je to saznao veliki ugarski vojskovođa Pavle Kinjiži dok je bio u Temišvaru. Odmah je jurnuo u Beograd da spreči taj događaj. Stigao je na vreme, Turci samo što nisu ušli u grad i samo što se nije dogodila predaja ključeva. Vojskovođa Pavle je Turke oterao, a zaverenike surovo kaznio. Sve zaverenike je spustio kanapima na dno bunara, bez vode i hrane. Kad su bili dovoljno izmučeni, bačeni su im noževi da se međusobno poubijaju, svi do jednog.
Drugi slučaj je već u vreme vladavine Srba, u kojoj je srpskom državom vladao Milan Obrenović. Dve žene, Ilka Marković i Lena Knićanin su optužene da su izvršile atentat na kralja Milana. Atentat nije uspeo, a Ilka i Lena su uhapšene. Epilog događaja je da je Ilka nađena mrtva u zatvorskoj ćeliji, ugušena peškirom, a Lena je posle izvesnog vremena provedenog u Rimskom bunaru, takođe nađena mrtva. Kažu da se navodno ubila. Ali, pokraj nje pronađen je i ubijen vojnik koji je čuvao. Metak koji nije pogodio kralja Milana doživeo je drugu sudbinu. Kralj Milan je naredio da se metak optoči rubinima i dijamantima i da se od njega napravi igla za kravatu. Danas taj sićušan i dragoceni predmet se čuva u Muzeju grada Beograda.
Takođe, negde posle II svetskog rata dogodilo se ubistvo u Beogradu. Čovek je ubio svoju ljubavnicu tako što ju je nakon sastanka i šetnje bacio u bunar. Telo su pronašli ronioci tek posle 10 dana traganja. Zapravo, nakon tog vremena telo žrtve je samo isplivalo na površinu. Po ovom događaju snimljen je i film „Ljubavni slučaj službenice PTT“ u režiji Dušana Makavejeva.
Postoji priča da su se u vreme II svetskog rata Nemci spustili na dno bunara. Ne zna se tačan broj ronilaca, kao ni to šta su zapravo hteli da pronađu u bunaru. Ronioci navodno nikada nisu napustili bunar tj. priča se da su nestali negde na dnu bunara.
Sada kada pomislim na Rimski bunar setim se svih tih događaja, surovih i mračnih. Ali, isto tako znam da je i to deo naše beogradske tvrđave i beogradske istorije. I upravo taj misticizam i nešto strano i nepoznato privlači slučajnog prolaznika i pridošlog turistu. Posle susreta sa bunarom ostane vam još uvek u mislima čudan splet različitih utisaka.
Prvu etapu smo završili i krenuli ka drugom „stajalištu“, a to je vojni bunker sa dva identična topovska gnezda. Nalazi se takođe u blizini „Pobednika“, na mestu koje zovemo i Fiđir-bajir iliti breg za razmišljanje. Iskreno, nikada nisam pomislila da se na tom mestu nalazi nešto tog tipa. Svi smo slušali o podzemnim prostorijama pogotovo na Kalemegdanu, ali videti sve to budi u nama neku radoznalost i želju da saznamo što više. Bili smo podeljeni u dve grupe, jer prostori su suviše mali i uski. Osećaj boravka pod zemljom izaziva klaustrofobiju, zagušljivo je i tesno. Bunkeri su građeni neposredno nakon II svetskog rata, a predstavljali su neki vid odbrane i preventive u slučaju napada Sovjeta na Jugoslaviju. To se zapravo dešavalo neposredno nakon čuvenog političkog događaja i sukoba između predsednika Jugoslavije Tita i predsednika Rusije Staljina. Valjalo je bilo pripremiti se u slučaju moguće odmazde pa je tako i došlo do izgradnje bunkera kao mere predostrožnosti. Jako je zanimljiv podatak da se veruje da je na tom mestu bila originalna Nebojšina kula iliti „donžon“ kula – kula poslednje odbrane. Gradio ju je despot Stefan Lazarević, a jednom davno prilikom najezde Turaka u 16.veku, kula se zapalila prilikom udara groma. Tokom radova oko bunkera ljudi su naišli na težak betonski zid za koji se veruje da su upravo bili temelji građevine. Međutim, stanje je bilo tako da nije bilo vremena za gubljenje. Zid je miniran da bi se bunker kopao duboko pod zemljom.
Kažu da su stanovnici bunkera bili sposobni momci, bez straha od zatvorenog prostora i koji su bili spremni mesecima da budu u tom istom bunkeru. Možete da zavirite u spavaonice koje su pravljene sa ventilacijom i da vidite krevete na sprat namenje tim izdržljivim i hrabrim momcima. Nismo se dugo zadržali unutra zbog prirode samog prostora i dosta ljudi se nije bas prijatno osećalo „zatvoreno“ pod zemljom, bez svežeg vazduha.
Sledeća etapa je Veliki barutni magacin ili „Barutana“, kako je Beograđani zovu. Nalazi se ispod tvrđave, ukopana je u stenu sa pogledom na Dunav. Magacin su gradili Austrijanci pre otprilike tri veka. Sada su u njoj izloženi sarkofazi, nadgrobni spomenici, žrtvenici i razne skulpture. Sve one potiču uglavnom iz starog Beograda – Singidunuma, ali ima i onih iz Viminacijuma i Sirmijuma. Sve to obuhvata period između I i IV veka nove ere. U centralnom delu prostorije se nalaze sto i stolice, tako da je sam izgled prostora poput malenog amfiteatra. Smešteni u taj značajan istorijski prostor Zoran nam je pričao o starom Beogradu i njegovim stanovnicima. Saznali smo da je podzemni Beograd isto tako važan kao i sam grad. Kroz Beograd su prošli mnogi narodi – Turci, Jevreji, Grci, Jermeni, Austrijanci, Nemci, i u Beogradu i za sam grad vodile su se uvek velike bitke. Podzemni Beograd broji mnogo više duša nego danas stanovnika grada.
Kada je u pitanju taj misticizam i podzemni Beograd pominje se i grobno mesto Atile, hunskog vojskovođe. Nakon što je sa svojom vojskom osvojio Beograd, Atila nakon dve godine provedene na ovom tlu i umire. Legenda kruži da se njegova grobnica nalazi upravo negde na ovim prostorima. Njegovi vojnici su dali zavet da se nikad ne otkrije počivalište njihovog velikog vojskovođe. I izgleda da su njegovi vojnici zaista ispunili taj dati zavet i da će tajna o večnom počinku Atile u grobnici prepunoj zlata negde na dnu neke reke ostati večna.
Isto tako saznajemo da čitav grad počiva na starim grobljima – i to od Kalemegdana duž centralnih delova grada. Od Trga Republike do Bulevara, sve duž puteva i saobraćajnica sahranjivani su Rimljani. Tursko groblje je bilo u okolini džamija i najveće na mestu današnjeg Studentskog trga. U okolini Tašmajdana bilo je jevrejsko groblje. Zapravo, svako mesto na centralnom delu Beograda može se reći da počiva na dušama naroda različitih religija i kultura koji su oblikovali ovaj grad dajući mu izvesnu dubinu i kompleksnost. Naš veliki beogradski park – Tašmajdan bio je veliko i staro groblje. Deo tog groblja sa velikanima i istaknutim ličnostima grada premestio se u današnju Ruzveltovu, nama poznato Novo groblje. Evidencija o sahranjivanju i knjige o pokojnicima nisu postojale i veruje se da je ipak velika većina i dalje ispod dubokih zemljanih svodova na Tašmajdanu. Koliko se divili toj prošlosti, našem starom gradu i njenim drevnim stanovnicima, ne možete a da ne osetite neku tugu i zamišljenost zbog tih davno izgubljenih duša, i svih onih koji su nekada kročili Beogradom. Sada su negde zaboravljeni, bez oznake i natpisa ispod trotoara, beogradskih parkova, trgova i ulica. Shvatite da je Beograd velik i uvek je bio važan grad. Pravi je kosmopolita u duši, miksovan iz različitih kultura, religija, običaja i jezika, spoj modernog i tradicionalnog. Verujem da je u tome i veličina jednog grada i razvoj njenog naroda, da razume i prihvata, da nastoji da u svakom trenutku promene preživi i postane bogatiji i snažniji.
Krajnje odredište našeg druženja je malko veselija priča i boemska etapa kroz varoš, opuštanje uz domaće vino dok slušamo nove priče, o lagumima grada. Lagume su kopali Austrijanci, a bili su skloništa i magacini za žitarice, vina i namirnice zbog svoje idealne temperature. Prostirali su se na potezu od Brankovog mosta do Kalemegdana, a u same lagume se ulazi iz Karađorđeve ulice. Sada, dok šetate uz Savu, duž Karađorđeve ulice, videćete ostatke nekadašnje dizalice koja je služila da se roba sa pristaništa podigne u gornje delove grada. Samo pomislim koliko sam puta u svom životu prošla tim istim putem, a ni obratila pažnju na taj detalj, istorijski značajan. Zapravo čitav taj prostor i ti tragovi prošlosti su zanemareni i zapušteni. Kosančićev venac je bio kraj sa najlepšim kućama i zdanjima, a tu je stanovala aristokratija u vreme Obrenovića. Tih kuća više nema jer su stradale u Drugom svetskom ratu. Čitav taj kraj je imao zadivljujući pogled na reke i pristanište i Velike stepenice koje su povezivale pristanište sa gradom. Po nekim navodima, pristanište je bilo uvek prepuno ljudi, glasno i užurbano. Kako je to bila i državna granica, bila je i neka vrsta čekaonice, gde su ljudi ili odlazili ili stizali iz Evrope. Tako su nicale i kafane za ljude koji čekaju. Roba je stizala svakodnevno i razmenjivala se upravo na tom mestu.
U jednom od beogradskih laguma popili smo vino za Beograd i za kraj našeg druženja. Zoran nam je i dalje pričao, a mi smo bili puni utisaka, još ne znajući gde smo zapravo bili, u kojoj epohi i u kom gradu. Puno informacija, živopisnih prizora u glavi stvarajući pokretne slike davnih događaja. Definitivno, to nije grad koji smo do sada poznavali. Njegovu istoriju nikada nismo dotakli u školama, ne na ovaj način. Okružena prijateljima i ljubavlju širim vidike i stičem nova saznanja, postajem bogatija kao i Beograd. Veselo društvo predvođeno našim domaćinom, u jednom simpatično uređenom vinskom lagumu, završavamo svoju priču i izlet. Idemo dalje, vraćamo se našoj epohi i savremenom Beogradu. Ali, sada imamo i nove teme za razgovor, punije srce i podstrek da saznamo puno novih stvari o njemu – našem Beogradu. Za to nam može pomoći i knjiga „Beograd ispod Beograda“ autora Zorana Nikolića i dr Vidoja Golubovića, koja je doživela svoje VI izdanje. Sve nedoumice i detaljnije prikaze događaja možete pronaći upravo u ovoj dragocenoj knjizi. Ja joj se iznova vraćam i divim, sve preporuke!
Vaša Andy