Originalni naziv: Magari domani resto – Lorenzo Marone
Objavljen u januaru 2017. godine
Srbija: Dereta 2018
Pre nego što išta napišem u vezi sa samom knjigom moram da se osvrnem na jednu činjenicu. Svako delo o kojem intenzivno razmišljamo i za koje nastojimo da uradimo recenziju zaslužuje da spomenemo i samog autora. Zapravo, jako je bitno da saznamo ko je pisao samo delo i ko stoji iza izvesnog romana koji je ostavio ili pak nije nekakav utisak. Neretko se dešava da kroz detalj iz života samog autora shvatimo ponešto i o samom delu, tačnije pobliže nam se dočara celokupna atmosfera u vezi sa samim delom. Za svaku knjigu za koju budem radila analizu potrudiću se da napišem par reči i o samom piscu, jer to svakako i zaslužuje. To neće biti nikakva velika studija, već nekoliko kratkih informacija koje nam mogu pomoći da se približimo književnom opusu jednog pisca, delu koje nam je privuklo pažnju i time omogućilo bolje tumačenje.
Lorenco Marone je rođen u Napulju 1974. godine. Proslavio se knjigom koja je prevedena i u Srbiji, pod nazivom „Sitnice koje život znače“ objavljenom 2015. godine. Knjiga je čak poslužila i kao inspiracija za filmsku adaptaciju 2017. godine, za film La Tenerezza (Tenderness). Inače, zanimljivo je da se bavio advokaturom, ali na kraju je odustao od tog poziva da bi se posvetio pisanju romana, što se i pokazalo kao veoma uspešan potez. Trenutno radi kao kolumnista i saradnik u „La Repubblica Napoli“. Živi u Napulju sa suprugom, sinom i basetom po imenu Greta.
Glavna junakinja romana je Luče di Note (Luce di Notte) ili što bi u prevodu značilo „Noćno svetlo“, devojka od trideset i pet godina, koja radi kao pripravnik u jednoj advokatskoj kancelariji u Napulju. Trenutno, Luče prolazi kroz neki vid nezadovoljstva u životnoj situaciji u kojoj se nalazi – nerazjašnjeni događaji iz prošlosti, hladni odnosi u porodici, raskid duže veze i radno mesto koje joj ne obećava svetlu budućnost. Iako važi za jednu snažnu ličnost, bučnog temperamenta, možemo reći da je isto tako i pomalo nesigurna i nesređena, a svakako joj u tome ne pomažu ni njena tvrdoglavost i svojeglavost. Dopašće vam se Luče, rekla bih. Meni se dopala, jer pokušava da u svom pomalo haotičnom stanju života bude dovoljno humoristična, dobrog i iskrenog srca, i u svakom trenutku nastoji da ostane pri svome, a tiče se moralnih i sopstvenih principa. Živi u jednom malenom stanu u Španskoj četvrti sa usvojenim psom po imenu Veseli ili kako bi ga ona nekad nazvala i Blistavi Um, a ostalo društvo i iskrene prijatelje stiče kako odmiče radnja romana. To su stariji komšija, filozof i umetnik u invalidskim kolicima Don Vitorio, zatim simpatična Karen i njen sin, bistar i lep dečačić Kevin, koji su iznenada upali u život same Luče najpre kao klijenti, a potom se zadržali kao vredni i istinski prijatelji. Ovo društvance koje iznenada obogaćuje njen život nisu samo prijatelji, ispostaviće se, već i njena nova porodica. Uz pomoć te iste porodice, tih iskrenih bića Luče dobija na hrabrosti, a takođe, uspeva i da prebrodi poteškoće iz prošlosti, okrene se ka sebi i otkloni sumnje vezane za budućnost koja je čeka.
Luče je odrasla u skromnijoj porodici, siromašnijeg kvarta i recimo da kažemo u tipičnoj napolitanskoj porodici. Porodica joj je pomalo haotična kada su u pitanju međuljudski odnosi, ali kroz samo delo shvatamo da su važnu ulogu u njenom odrastanju i poimanju stvari upravo imali članovi porodice – pobožna i moralna majka, srdačna i nežna baka Đuzepina, mlađi brat Antonio i otac koji je učio slobodi i da se nikada ničega ne plaši. U knjizi Luče se konstantno vraća prošlosti i nekim izvesnim događajima koji su kasnije uticali na nju i formirali njenu ličnost, koju sada imamo prilike da upoznamo. Saznajemo dosta toga, malo po malo, kreira nam se jasna slika njenog odrastanja i pokušavamo da razumemo zajedno sa Luče pozadinu svega toga tj. širu sliku, a potom i da nađemo konačni smisao i pozitivan ishod.
Luče radi, ali je nezadovoljna poslom i rekli bismo da se ne snalazi baš najbolje u toj ulozi. Trenutno je i sama tj. neočekivano je istupila iz dugogodišnje ozbiljne veze. Čini mi se da je upravo zbog nekih događaja i kompleksa iz detinjstva, kada je u pitanju njen neobičan fizički izgled i kada je u pitanju njena raštimovana porodica, postala pomalo nesigurna i sumnjičava u sopstvenoj potrazi za životnom srećom. Trenutno je na nekoj prekretnici u životu, u konstantnom neizdržu da li da ostane u Napulju, tu gde jeste i prepusti se svakodnevnici ili da se vine u nepoznato, upozna neke nove destinacije, zapravo, odvaži se na neka nova životna putovanja.
„Sreća je tiha, Luče, zapamti. Ako mnogo larmaš, proći će pored tebe, a ti je nećeš ni čuti.“
Pročitala sam do sada dve knjige prevedene kod nas u izdanju „Dereta“, kada je u pitanju Lorenco Marone, i moram priznati da je pisac vredan pažnje. Knjige Maronea su tople, životne i porodične priče, sa više raznovrsnih likova, inteligentnih i mudrih dijaloga, kao i vrcavog i zdravog humora. Ponekad ćete se rastužiti i duboko saosećati sa sudbinama junaka, ali nekako mi se čini da u svakoj negativnoj situaciji sledi pozitivan ishod. Jer, život nas opet izlaže teškim iskušenjima i podseća nas da naš životni put nije uvek lagana šetnja. Ipak, istovremeno nas uči da sve na kraju ima svoj smisao i da konačno sve dođe na svoje mesto. Centralno mesto u romanima će uvek imati ljubav i porodica. Porodica i prijatelji su ipak najvažniji u životu jedne osobe, taj osećaj da nikada nista sami i da ne morate sami da proživljavate poteškoće na vašem životnom putu. Možda ta naša porodica nije savršeno skladna, nije bogata i nije dovoljno obrazovana, ali ono što moramo shvatiti je da je porodica jedina koja će stati uz nas i onda kada mi sami nismo savršeni i treba nam podsticaj i ljubav. Kada mislimo na porodicu to nužno ne mora biti samo krvno srodstvo već možda i neki dobri sused, iskren prijatelj iz detinjstva ili pažljivi kolega sa kojim delimo dobri deo dana na poslu. U slučaju naše junakinje, Luče, njen stub i podrška su i njena porodica i upravo stečeni prijatelji, koji su sasvim slučajno ušetali u njen skromni život i ne nameravaju da je napuste tek tako.
„Ne zaboravi: na svet smo došli da bismo uradili nešto predivno. Svi mi.“
Nećemo se ovde baviti samim događajima i šta se zapravo dešavalo u samom delu. Nećemo otkrivati celokupan zaplet i na koji način su likovi povezani. Zadržaćemo se na opštem utisku koji sam doživela čitajući knjigu i univerzalnoj poruci koju ona nama pruža. Celokupna atmosfera u romanu je živopisna i iskrena, i taj osećaj pozitivnosti i ljubavi vas ne napušta i nakon što je pročitate.
Nećemo završiti ovo izlaganje a da ne spomenemo grad u kome se radnja romana dešava. Isto kao i za pisca, mislim da je isto tako važno ponekad spomenuti i prilike i mesto u kojem se radnja dela zbiva. Kada znate koji je period zbivanja u samom delu i kada pročitate gde se zapravo radnja odvija, sve će vam to pomoći da dublje i snažnije zađete u tematiku samog dela i osetite tu atmosferu oko koje se radnja razvija.
Radnja romana događa se u Napulju, italijanskom gradu na samom jugu. Mnogi putnici će reći da je to možda i „pravi“ italijanski grad. Dok čitate knjigu zamišljate veliki grad na obali mora koji nadgleda živi vulkan. To je grad koji je bučan, umetnički mastrojen i veoma temperamentan poput samih junaka u romanu. Zamišljate sliku Španske četvrti i kraju u kojem živi Luče… Zamišljate te uske popločane mediteranske ulice na kojima preovladavaju vespe kao osnovno prevozno sredstvo, gde se na oronulim zgradama sa zelenim žaluzinama suši veš na konopcima, i sa čijih prozora se čuje neprestana galama ukućana, ali i preukusni mirisi mediteranske hrane. Poželite da ste upravo sada u Napulju, možda jedete neku pizzu ili testeninu, razmenjujete žustre razgovore sa Napolitancima ili pijete neko kvalitetno vino.
„Znaš šta treba raditi kad dođu ti trenuci u kojima nas obuzimaju sumnja, nesigurnost i neodlučnost, kad nam sve izgleda crno?
… Zažmuriti i popiti čašu crnog vina.“
Vaša Andy