Elif Šafak je autorka koju sam baš od skoro počela da čitam, a čini mi se da je većina ljudi već odavno pročitala njene najznačajnije knjige. Za sada sam pročitala samo dve knjige i obe su mi među najupečatljivijim i najduševnijim knjigama koje sam imala prilike da pročitam. Definitivno je da sada već sa sigurnošću mogu da kažem da mi je i omiljena autorka. Elif nije samo pisac, već i pripovedač. U svom dosadašnjem čitalačkom iskustvu, uverila sam se, da vešt pripovedač ne može biti svako. A njene reči su čista poezija. To su reči koje prodiru u vašu dušu i uzburkuju emocije. Napisane reči i citate ćete pamtiti dugo, dugo nakon pročitanog dela…
Ko je zapravo Elif Šafak? Jedna je od omiljenih autorki današnjice, izuzetno popularna i uticajna putem svojih dela i javnih inspirativnih govora. Rođena je u Francuskoj, odrasla je u Turskoj, a trenutno živi u Engleskoj. Piše knjige na engleskom i turskom jeziku. Doktorirala je političke nauke, i predavala je na više univerziteta širom sveta. Zastupa i javno govori o ženskim pravima, LGBT populaciji i slobodi govora. Inspirativni je javni govornik i autor mnogih tekstova za svetske časopise i novine. Ono što je mene osvojilo je upravo način na koji pripoveda, priča priče i kako kroz svaku njenu reč izbija optimizam, uteha i oprost.
Radnja romana se jednim delom odvija na Kipru, u sred ratnih zbivanja 70-ih, a drugim delom u Londonu u 2010. godini. Glavni likovi romana, od kojih kreće priča tih davnih 70ih su dvoje mladih u ljubavi, različite vere i nacionalnosti. Pomislićete odmah da takvih priča ima na stotine i u drugim kulturama. Kada čitate ili slušate prikaze drugih bookblogera vidite da svi nalaze paralelu sa pričom i sudbinom Romea i Julije. Ne bih povezivala na taj način niti pravila bilo kakvo poređenje. Svaka ljubavna priča koja ima tragičnu notu u sebi ispričana je na svoj svojstveni način i posmatramo je iz određene perspektive. Ova priča je priča o Kipru i njenoj istoriji, o kulturi i običajima kiparskog naroda, i sve je to prikazano kroz priču o dve zaljubljene duše – Turkinje Defne i Grka Kostasa. Kasnije ćemo, u sadašnjem vremenu, posmatrati i mladu devojku od šesnaest godina, njihovu ćerku Adu. Ada nikada nije znala ništa o Kipru, njenim korenima i rođacima. Roditelji su je u tome svemu nastojali zaštititi u potpunosti. Tek kasnije shvata odakle zapravo potiče, a počinje i da razume melanholiju i konstantnu tugu svoje majke. Kada je u njen život ušetala njena tetka, majčina rođena sestra Merjem, rekla bih da je Ada konačno počela da razume i spoznaje sebe, i na neki način uspela je konačno da pronađe svoj mir.
Zaista je predivnih dijaloga između Ade i Merjem. Merjem je izuzetno pozitivan i komunikativan lik u knjizi, a istovremeno ćemo i od nje saznati dosta toga o kulturi i običajima. Takođe, čućemo i neke mudre citate. A Ada će upravo od nje ponajviše saznati o prošlosti svojih roditelji, prošlosti koja je dugo skrivana od nje.
Roman govori o dvoje ljudi koji se vole, ali nije im dozvoljeno. O ratnom stanju, gubicima, razdvojenosti, nerazumevanju, o izbeglištvu i ljudskoj patnji, ali i o nostalgiji za domovinom i kako sve to sveobuhvatno utiče na potomstvo. Kada doživimo i preživimo određene stvari i događaje upravo su starije generacije te koje ne zaboravljaju. Čovek doživi rat, izbeglištvo, gubitke velih razmera i nakon toga teško se oporavlja. I dalje oseća tugu i prazninu usled svega što mu se izdešavalo. Ali, ono što je jako važno je upravo oprost, da bismo mogli da krenemo dalje kroz život ma gde bili smešteni na planeti. Vreme je uvek dobar pokazatelj svega, ono je takođe i važan element, koji leči bolnu dušu. Knjiga nas takođe podseća da ne treba nikada zaboraviti sopstveni identitet, i da naši potomci uvek treba da znaju svoje korene i svoju tradiciju.
„Iseljenicima i izgnanicima posvuda,
Iščupanima, presađenima i onima bez korena,
I stablima koja smo ostavili iza sebe,
ukorenjena u naša sećanja…“
Ono što knjigu čini posebno interesantnom je naracija iz ugla jedne smokve. Mislila sam da će mi biti neobično čitajući te delove, ali to apsolutno upotpunjuje čitav roman i čini ga jedinstvenim. Najlepši odlomci i citati su upravo potekli od naracije jednog drveta – smokve. Jedno drvo preživi i doživi sve što i sam čovek. Sva dešavanja na ovoj planeti, bilo dobra ili loša oseća i sama priroda i živi svet oko nas. Pa sledeći put kada prođete pored nekog drveta ili pored nekog živog bića – poput pčele, miša ili kolibrija setite se da je svaki od njih stanovnik ove planete poput vas, a neki od njih su tu i pre nego sto ste se vi rodili. Svako živo biće ima svoju ulogu i svoju svrhu na ovoj planeti. Naše je da se snažno potrudimo da ih primetimo i da ih time više poštujemo.
Knjiga vredi svake stranice. Izuzetno je bogata lepim pasusima, pričama i citatima. Pročitaćete priču o Afroditi, i legendi o Polifonti, saznaćete nešto i o rodama… a ponajviše o Kipru. Uvidećete, takođe, da u knjizi kroz događaje i likove ima dosta sličnosti i sa našom kulturom i običajima.
Ovo je jedna od onih knjiga koju iznova možete čitati i čuvati je kao posebno blago prepuno mudrosti i ispričanih priča.
Kako volim istorijske priče i legende pojedinih naroda ili nekog mesta, posebno mi se svidela priča koju Adina majka priča o zamku svetog Hilariona, koji se nalazi u blizini grada Kirenija, a za koji inače kažu da je bio inspiracija Dizniju za zamak zle maćehe u crtanom filmu „Snežana i sedam patuljaka“.
Sveti Hilarion je bio pustinjak koji je stigao na Kipar iz rodne Palestine. Pomagao je siromašnima, lečio je bolesne i uvek je nastojao da izbegne razna iskušenja. Želeo je u potpunosti da oslobodi Kipar od demona i zlih duhova, i kada je konačno u tome i uspeo shvatio je da se on sam nije oslobodio svojih unutarnjih demona i nečasnih glasova u svojoj glavi. Kako bi se oslobodio unutarnjih glasova, Hilarion je zapečatio svoje uši rastopljenim voskom. Ostao je da živi na tom mestu, u planinama, do kraja svog života. Zamak se nalazi u severnom delu Kipra, blizu grada Kirenija. Postoji i još jedna priča koja se vezuje za taj lokalitet, a to je da zamak broji ukupno 100 soba, ali po jednoj legendi postoji i 101 soba, koju je potrebno pronaći a koja krije skriveno blago u magičnom vrtu.
Kada je u pitanju Kipar, nisam puno znala o njegovoj istoriji i kulturi, ali čitajući Elif stekla sam jedno bogato i novo saznanje, a s tim i neki novi pogled na svet.
Šta možete unapred znati o Kipru? Mi svi nekako o Kipru govorimo isključivo kao o jednoj letnjoj mediteranskoj destinaciji – sa prelepim toplim morem, bajkovitim plažama, raznim arheološkim lokalitetima i besprekornom prirodom. Međutim, moramo znati da je kiparska istorija veoma kompleksna i potrebno ju je malo dublje sagledati da bismo razumeli prilike u kojima je radnja smeštena. Definitivno je da nam istorija daje bolji uvid u sadašnje prilike i događaje, tj navodi nas da ih bolje razumemo. Istorija nas uči kako da idemo dalje i kako da na najbolji način sagledamo sadašnjost i nastavimo da radimo na našoj boljoj budućnosti. Kipar je na odličnoj geografskoj poziciji – okružen je Azijom, Evropom i Afrikom i upravo taj njegov strateški položaj je „doveo“ mnoge civilizacije i kulture na samo ostrvo – smenjivali su se antička Grčka, Feničani, Egipćani, Rimljani, Krstaši, Mlečani i drugi… Kipar je bio dugo pod otomanskom vlašću, a negde nakon Prvog svetskog rata ostrvo je potpalo pod britanskom vladavinom a samim tim postalo je i jedna od njihovih kolonija. Iako je bio osnovni cilj tamošnjih Grka da se Kipar pripoji Grčkoj, Kiprani su se na kraju izborili da dobiju nezavisnost 1960. godine. Prvi predsednik Kipra bio je arhiepiskop Makarios a potpredsednik je bio dr Mustafa Kučuk. U jeku leta 1974. godine, dogodio se državni udar kada je grčka vojna hunta zbacila sa vlasti predsednika Makariosa, a sve sa namerom da se ubrza pripajanje Kipra Grčkoj. Turska za to vreme vrši invaziju i zauzima severni deo ostrva – 37 odsto od ukupne teritorije Kipra. Kao posledica svih ovih dešavanja formira se Zelena linija koja predstavlja tampon zonu OUN-a između dva dela ostrva. Došlo je do razmene stanovništva, gde je svako prešao na svoju stranu – grčki Kiprani su prešli u južni deo ostrva a turski Kiprani u njen severni deo. Kipar je podeljen na dva dela – južni deo, grčki (Larnaka, Limasol, Pafos, deo Famaguste i deo Nikozije) i severni deo, turski (deo Famaguste, Kirenija, Morfu i deo Nikozije). Britanci i dalje drže svoje dve vojne baze na ostrvu, u oblastima Akrotiri i Dekelija. Godine 1983. proglašava se Turska Republika Severni Kipar kao nezavisna, koju je do sada priznala samo Turska. Bilo je pregovora o izmirenju i ponovnom ujedinjenju Kipra, ali još uvek bezuspešno.
Uživajte u čitanju, zaista preporuka za ovu veliku knjigu od Elif!
Vaša Andy